УЗМИ КЊИГУ Пише: Дарко Јововић,пјесник и новинар
Став УЗМИ КЊИГУ
Пише: Дарко Јововић
Заповједне реченице којима се исказује нека наредба, забрана, дозвола или молба биле су истински пратиоци свакодневног говора родитеља који су на нашим ширим просторима мукотрпним радом обезбјеђивали егзистенцију за своје потомство. Међу тим реченицама свакако да се издваја она која гласи: „Узми књигу“. Те двије повезане ријечи скоро да нијесу силазиле с усана одважних бранитеља знања од којих су се многи домогли академских титула, али ни оних који никада нијесу научили да читају и пишу. Многи од њих, засигурно, никада нијеси чули за дефиницију да „књига у ширем смислу означава сваки писмом фиксирани језички документ већег обима, забиљежен на лако преносивом материјалу“. Такође, само су ријетки били у прилици да прочитају да је „као интелектуални објекат, књига прототипски састав толико велике дужине да је потребно знатно улагање времена за њено састављање и још увијек значајно, мада не толико обимно, улагање времена за читање“.
Међутим, сви они су добро знали да је књига нешто најсветије и најузвишеније што је човјек успио да изњедри и да је она путоказ за напредније и срећније сјутра. То су предочавали својој ђеци у жељи да дружећи се с књигом себи олакшају живот и израсту у учене и образоване људе кадре да се домогну одабраног душтва. А то друштво у њиховим очима није била обична скупина знавених бића, већ дружина оних који имају посебан углед и цијену и који зраче духовном снагом као најјачим оружјем који познаје људски род.
Но, некако упоредо са сломом велике Југославије и успостављањем нових друштвених вриједности гђе су, умјесто учених и образованих, важни постојали они који су, бавећи се сумњивим пословима, преко ноћи стицали позамашно богатство, тај свежањ правоугаоних страница је почео да губи на значају, чиме се и смањивао број оних који су знали да кажу: „Узми књигу“. Тако су томови увезане хартије „оптерећене“ научном, духовном и књижевном творевином, потискивани у страну, док су на вредносном кантару почеле да претежу отрцане фразе оних који се нешто питају и говоре о обећаном благостању као продукту оних који нијесу прочитали ни обавезну лектиру из основне школе. Уједно, умјесто мисаоних цитата који су допирали из капиталних ђела, пажњу масе су почеле да привлаче коментари са друштвених мрежа од којих би се у срећним друштвима и временима сигурно постиђели и они који никада слова нијесу заболи. Уз то, простаклук изречен од стране јунака из ријалити програма у потпуности је засјенио вриједност укоричених мисли којима су се храниле генерације спремне да препознају значај добре литература и истински отворе врата за умне главе. Тако безумни постадоше умни, незнавени важни, неписмени начитани, а они што бјеже од књиге, као ђаво од крста, главни.
У таквим околностима само су ријетки остали да говоре: Узми књигу“. Ти усамљеници, са друштвених маргина, нијесу престајали да указују да је моћ књиге непролазна и да жар мастила нико не угаси. Чинили су то и кад су били принуђени да гледају како томови вриједних књига завршавају у контејнерима или на бувљацима гђе су врхунски наслови знали да буду много јефтинији од боце пива. Они су давали отпор онима који су настојали да испразне библиотеке и храмове културе и претворе их у логоре у којима би се јавно мучили они који, молећи се за спас народа свога, умјесто „узмимо им књигу“, узвикују „узми књигу“. Тако, ипак, опсташе књиге упркос онима који их никад не отварају. Одржаше се у животу у инат онима који мисле да могу да наџиве књиге, и који заборављају да је у њима, између осталог, уоквирено и њихово незнање опасније од сазнања да су се питали више од оних што нешто знају. Зато узми књигу, ако мислиш добро и себи и онима поред себе, али и онима који тек треба да дођу и виде колико си знао и мислио на њих.
